Bog je uslišao moje molbe, pustio je noćas kišu i spasio mi kukuruz. Posejao sam ga na pet hektara i već je zbog vrućine počeo da žuti i propada. Još samo da država pusti dobru otkupnu cijenu za kukuruz, pa da se i ja kao premijer Srbije pohvalim da i kod mene u kući neće biti rebalansa budžeta!

Ovo je u petak ujutro na uličnoj pijaci na Staroj okretnici u Zemunu pričao sremski seljak Sava Gudović, dok je Zemuncima prodavao svoje ogromne, zelene prugaste lubenice. Bostan mu je, hvali se, ove godine sjajno rodio, pa se nada da će i zarada biti bogata.

– Imam sedam hektara siromašne zemlje četvrte klase u Donjem Tovarniku. Imam i dvadesetak krava, svinja i junadi. To je moja porodična fabrika pod vedrim nebom, u kojoj sa ženom Ljubicom i sinovima radim u četiri smjene, od zore do mraka. Kako cijene otkupa kukuruza, suncokreta, mesa i mlijeka stalno padaju, primoran sam da živim od bostana. Zaradiću valjda dovoljno para za novi traktor – priča Sava dok lako podiže lubenicu od deset kilograma, stavlja je na kantar i naplaćuje.

Onizak je, kao i svaki Sremac, a mišićav kao Nole. Hvali se da ima teniski lakat, koji ga boli, ali ne od reketa nego od motike.

– Ja sam kao dijete čuvao stoku, brao kukuruz, tresao šljive i učio da pečem rakiju. Htio sam da budem seljak, a postao sam radnik. Izdao sam i sebe i porodicu kada sam sa 17 godina primio prvu fabričku platu – iskren je Sava.

Završio je zanatsku školu u Rumi, ali nije poslušao očev savjet da se poslije diplomiranja vrati kući na njive. Zaposlio se 1970. godine kao mašinbravar u Fabrici gume, a potom i u Fabrici šećera u Pećincima. Oženio se Ljubicom, 1982. godine, koja je bila tekstilna radnica.

ŠVERCOVANO SJEME– posijao sam lubenice na pola hektara. Prvo sam gajio sremske crne tankokorke, ali kada su u modu ušle talijanske “kraljice slasti”, švercovao sam njihovo sjeme iz Trsta u Srem. Danas proizvodim holandski bostan. Rodi mi dva vagona, ali ja taj bostan četiri puta premetnem kroz ruke dok ga prodam – priča Sava i trlja svoje reumatične ruke.

– Bilo je to u vreme Tite, a potom Ante Markovića, kada je za nas sremske paore bilo mesta u fabrikama. Ali kada su mi otac Milan i majka Dinka početkom devedesetih umrli, nasledio sam samo jutro zemlje. Imali smo dva mala sina, Dejana i Igora, a plate tanke. Tih godina živeli smo kao golje. Onda sam morao da idem u rat. Tada sam shvatio da samo rad može da nas spasi bijede. Vratio sam se njivama i stoci i evo me, i danas sve četvoro radimo danonoćno – priča Savo i pokazuje nam štale sa kravama muzarama, prikolicu punu lubenica, svinjare i pušnicu u kojoj vise sremske šunke.

Prve pare zaradio je prije deset godina, kada je počeo na pijaci da prodaje lubenice, mlijeko i šunke i da hrani Zemunce. Sava Gudovićdanas svoje imanje vodi kao fabriku zdrave hrane. Tokom godine proizvede 400 metara kukuruza, nešto manje pšenice i suncokreta, preko 10.000 litara mleka, 2.000 kila svinjskog i junećeg mesa, 1.000 kila stajskog đubriva, 100 litara rakije od bele šljive, 5.000 jaja, tonu djeteline i tonu slame.

– Ja sam mali sremski kapitalista koji za 365 dana u prozvodnju ulaže više od 10.000 evra. Samo za rod kukuruza na pola hektara treba mi da uložim 3.000 eura. Skupi su gorivo, mazivo, koncentrati, đubrivo, radnici. Naša porodica jedva pokrije te troškove i zaradi još oko 4.000 evra. To je samo hiljadu evra po glavi porodice godišnje – objašnjava gazda Sava svoj seljački biznis.