NogometSport

Vladimir Stojković: Zašto bi uopće mladima prepuštao mjesto na golu?

Zvanično najbolji srpski fudbaler pričao je za Telegraf i zašto mu je Engleska najdosadnija zemlja, zašto nema namjeru da se sklanja sa gola reprezentacije, zašto nikad neće biti trener golmana, dokle još planira da brani, kako reaguje kada mu kažu da je legenda Partizana i zašto misli da je Krstajić odlično rešenje za klupu reprezentacije Srbije

Scena sa prethodnog derbija koja se prepričava: ide centaršut Zvezde sa desnog krila, na vrhuncu uzbuđenja Aleksandar Pešić sam kao duh na pet metara od gola Partizana, šutira – svi vide loptu u mreži, nema teorije i prosječan napadač da promaši takvu priliku, Grobari u nevjerici, Delije u prederuptivnom stanju, ali lopta kao privlačnom silom koju emituje Vladimir Stojković pogađa ga u nogu i odbija se na sigurno.

Baš taj trenutak slikovito opisuje čitavu Stojkovićevu jesen, jesen u kojoj je odbranio Partizan!

Vratio se u smiraj leta u voljeni klub, stao na gol i radio ono što najbolje ume: da bude prava napast za protivničke napadače. Noćna mora. Njegovom zaslugom crno-beli su ušli u Ligu Evrope, pa onda, opet velikim njegovim angažmanom, otišli još dalje – u eliminacije drugog po jačini evropskog takmičenja, da bi polusezonu za pamćenje Stojke zaokružio plasmanom sa reprezentacijom na Svetsko prvenstvo u Rusiju.

I to nije sve: kruna bajkovite jeseni za najboljeg srpskog golmana stigla je u smiraj godine u vidu trofeja “Zlatna lopta” koju FSS tradicionalno dodeljuje najboljem igraču za godinu na izmaku.

– Lepše od ovog ne može – oteo se Stojkoviću blaženi osmeh dok je sumirao 2017. godinu.

Intervju sa golmanom Partizana pravljen je u danima pred posljednji derbi, prije saznanja da će biti proglašen za najboljeg igrača Srbije, ali je i tada već bilo jakih naznaka da to neće biti niko drugi, nego baš on.

Filozofski smiren, staložen u razgovoru, baš onakav kakav je i između stativa, dao nam je odgovor na pitanje dokle misli da brani, jer gazi 35. godinu, pa valja razmišljati i o životu posle pro karijere.

– Sigurno još dugo, nemam tih problema (sa povredama), sad sam, sa godinama, sve smireniji i tek ulazim u najbolje godine za golmana. Van Der Sar je praktično počeo da brani u 36. i napravio karijeru do 41. godine.

Dakle, sve je jasno, Stojkovića će teško u skorije vrijeme neko “skloniti” sa gola, i u klubu (ako ostane u Partizanu) i u reprezentaciji. Jedino ako on sam odluči da je vrijeme da se povuče, eto šanse za nasljednike.
Ali…
– Ne znam na osnovu čega bih trebalo da prepustim mlađima mjesto? Moja filozofija je dok si najbolji treba da igraš, tako da, ako budem najbolji verovatno ću igrati, ako ne…  – glasio je odgovor na pitanje da li će prepustiti mjesto mlađima posle Mondijala.
– Jedino ako osvojimo Mundijal, onda ću sigurno prestati da branim za reprezentaciju (paralela na povlačenje Vladimira Štimca iz košarkaške reprezentacije). Šalu na stranu. Ako selektor bude mislio da sam najbolji, odazvaću se uvijek.

Kad smo već kod Rusije…

– Zanimljiva, interesantna grupa, ujedno i atraktivna. Može da da se igra sa svima. Da će biti teško, biće. Ako mene pitate, uspeh je i sam odlazak na Mondijal, sve ovo posle je šlag na tortu. Ne razmišljam još o protivnicima (Brazil, Švajcarska, Kostarika), kad odem tamo misliću o tome. Mi smo već dotakli nebo što smo otišli tamo, a tamo šta uradimo, uradimo – rezonuje Stojković.

Svega ovoga ne bi bilo da nije bilo Partizana, hajde da budemo slobodni da to kažemo. Ko zna da li bi crno-beli bez Stojkovića na golu napravili evropski proboj, ko zna da li bi i reprezentacija otišla na Mondijal da nije bilo njegovih bravura u ključnim trenucima…

Povratak u avgustu bio je i za crno-bele i za Stojkovića potez godine.

– Bilo je svakakvih priča o Partizanu, već su nas svi bili otpisali pre Videotona, predstavilo se kao nemoguća misija naš prolaz, ali ja sam prihvatio da se vratim. Bilo je sugestija, naravno, i da se ne vratim, da to, možda, nije najbolje rešenje. Bio je veliki izazov za mene, velika obaveza, i mogu da kažem da, ono što sam tada zacrtao, to sam i ostvario. Ljepše od ovoga ne može.

I sin Lav se složio da se vratiš u Partizan, on je bio jedan od onih koji su “namignuli” kad si doneo odluku da se vratiš.
– Jeste, sad stalno pita kad su utakmice, dolazi da me gleda…
Godina koju smo ispratili bila je čarobna za crno-bijele: osvojena je “dupla kruna”, ostvaren plasman u eliminacije Lige Evrope, doduše, kaska se za “vječitim rivalom”, no nema mjesta defetizmu po tom pitanju.

– Zadovoljan sam, jer je bila godina za pamćenje, sad se namsetilo tako da smo kiksnuli u nekim manjim utakmicama, koje treba poštovati, jer zbog bodova koje osvajaš u tim mečevima stižeš i do Evrope. Godinu za nama  pamtiću po ulasku Ligu Evrope i odlazak na Mudijal, i naravno prolazak u grupe – nije moglo bolje.

Da bi branio na Svetskom prvenstvu, potrebno je da održiš kontinuitet u klubu, koji god to bio? Deluje da ti je mesto u u Partizanu zagarantovano.
– Sigurno je da ću voditi računa o minutaži zbog Mondijala, gledaću da održim kontinuitet, a o ostanku ću razgovarati kada za to dođe vreme.
Da li si očekivao da će ti baš ova sezona biti ta u kojoj ćeš dominirati?

– Nisam baš razmišljao da ću biti glavni, ali sam prihvatio izazov i znao sam da će biti teško, i mislim da je bila hrabra odluka, jer mnogo ljudi nije verovalo da je sve što smo ostvarili moguće.

Iliev te je na promociji Ožegovića pomenuo, rekao da si legenda kluba. Da li imaš utisak da si legenda Partizana?
– Pa dobro…(smijeh, kao da se postidjeo). Legenda je dug proces, imam još da se borim da bih to postao.

Nova Godina je, mnoge si provodio u inostranstvu, kako je to izgledalo po belom svetu?
– Uglavnom kući, pa trening ujutru. Recimo, u Izraelu (branio za Makabi Haifu, prim. aut) se toliko i ne slavi, sem po Tel-Avivu jer ima stanaca, i onih Izraelaca što vole da slave sve. Inače, oni ne slave Novu Godinu kao Novu Godinu, imaju svoju, u septembru, oktobru.
Engleska?

– Bukvalno, oni žive život samo da ga odžive do kraja. Dok sam bio tamo, stekao sam utisak da Englezi misle, “eto, sad sam se rodio i zato što sam se rodio sad moram da ga otkuntam do kraja”. Desio im se život i sad moraju da ga odžive. Bukvalno je predosadno. Još je i dobro kad se zaređaju utakmice, pa sve deluje življe, ali zapravo nije.
To je priča za svaki engleski grad?

– Da, izuzev Londona. Sve ovo ostalo je dosadno. Ali Londonu ne možeš da se posvetiš. U Mančesteru, na primer, ima taj neki tržni centar i ljudi su bukvalno tamo po ceo dan. Jedan dan uđeš sa jedne strane, drugi sa kontra, pa napraviš krug odatle čisto da ti ne bude kao juče. Ima dva poznata restorana, to je za sve uzraste, i to je sve. Nema ono, kao kod nas, neka mjesta za mlade, neka za starije.

Gdje ti je bilo najbolje tokom karijere?

– Izrael mi je kao život bio najbolji. Mentalitet im je sličan našem, uživaju u životu, vole da se druže i lepo je vreme osam meseci. I Holandija mi je bila lepa, u Nantu mi je bilo teško. U Lisabonu me je sačekao brat, pa mi je bilo lakše, u Madridu mi je takođe bilo lepo, ali bih ipak izdvojio Izrael kao najbolje mesto za život.

Život posle fudbala?

– Ostaću sigurno u fudbalu, ali nikad kao trener golmana. Trener možda i još tako nešto vezano za fudbal, možda menadžer. Primamljivo djeluje i da budem trener kao što je Zenga. Čujemo se s vrijeme na na vrijeme, sad je u Italiji.
Ti ne bi bio to što si danas, da nije bilo trenera koji su te obučili da budeš vrhunski golman. Koji su najviše uticali na tvoj razvoj?
– Bilo ih je, svaki mi je dosta pomogao. Od Gorana Čumića u Zemunu pa danas do Jovše (Jovšić iz Partizana). Kad sam bio mlađi veliki uticaj na mene imao je Sava Kristić u Zvezdi. Od njega sam naučio tehničke stvari, pošto sam bio drven kao klinac, jak i drven, a on me je razmekšao, do Makse (Srđan Maksimović, prim. aut) u Zvezdi koji me je sačekao posle Zemuna, koji je isto dosta uradio, pa do svih trenera u reprezentaciji, Kocića i ostalih…

Krstajić kao selektor? Sa njim si igrao, komandovao je tada odbranom Partizana dok si bio na golu.

– Igrali smo dugo zajedno i mislim da ima odličnu komunikaciju sa ekipom, ima sve što treba: poštuju ga igrači, a i dobri su sa njim. Mislim da je Krle dobro rešenje. Sjećate ga se, bio je štoper koji je volio da ulazi u igru, da je gradi, bio je taj od koga su polazile sve naše lopte i napadi, pa vjerujem da tako razmišlja i sada, kao trener. Ima sa nama odličan odnos i održava dobru atmosferu.

Za kraj, u duhu novogodišnjih praznika, pitanje: da li manje voliš Djeda Mraza zato što je crveno-bele boje?
– Ma, nema to veze, ja svakako ne verujem u Deda Mraza (smeh)… Evo, i sin je počeo da shvata da ne postoji Deda Mraz.
Da li to znači da ne veruješ u crveno-belo?
– Ne, nisam to rekao – uozbiljio se Stojković, pa ponovio: – Samo ne vjerujem u Djeda Mraza.

Oznake

Zanimljivosti

Portal Zanimljivosti je nastao krajem 2013 godine sa težnjom da se široj masi dostave što tačnije informacije na razne teme. Akcenat smo stavili na tekstove edukativnog karaktera.
Close

Otkriven je AdBlocker

Razmislite da podržite naš rad tako što ćete isključiti Adblocker za ovu stranicu.