Starac i vaga

"Čovek dolazi na svet praznih ruku, boreći se za svaki dah u
»potocima« suza. Takav mu je i odlazak.

Nag dolazi, nag odlazi. U međuvremenu bavi se »kolekci-
onarstvom«, skuplja sve i svašta ne bi li pronašao sreću.

Svet je jedan veliki lanac »pijaca«. Svako prodaje nešto,
jedino je priroda »velikodušna« u davanju. U prirodi velikim
slovima piše: NAJLEPŠE STVARI SU BESPLATNE.

U duhu tih misli krenuo sam u šetnju. Naselje je bilo
ispunjeno razigranom decom i pričljivim roditeljima koji su
pokušavali da se međusobno zbliže.

Samo Bog zna šta zapravo misle jedni o drugima.
Što sam se više udaljavao od stambenog bloka i približa-
vao reci, mir je sve više zapljuskivao moju dušu. Setio sam se
prijatnih šetnji uz morsku rivu i »razgovora« pitomih talasa
sa obalom.Osetio sam kao da neko skida teret s mojih leđa, teret ži-
vota koji nosi svaki čovek.

U tom trenutku ugledao sam lice koje je zračilo neopisi-
vim mirom – lice jednog starca. Nije se smejao, ali ceo njegov
izraz zračio je vedrinom. Naočare koje je nosio isticale su nje-
gove dobroćudne oči.

Bio je potreban samo jedan pogled da me »pročita«.
Ostao sam ukopan u trenutku. Nije hteo da izgleda napadno,
pa je svoj oštroumni pogled usmerio ka nebu. Nikad u životu
nisam vodio ovako dubok »razgovor«, razgovor u kome ni-
jedna reč nije bila izgovorena, a toliko toga je rečeno..."
"