"Zatvorite sve kafane"

U kafanama su se uvek okupljali velikani čije su ideje menjale svet, kao i oni koji su tragali za utehom koju nigde nisu mogli dobiti.

Protekle dve godine  obeležila je bolest koja je pokosila mnoge, a svet bacila na kolena zatvorivši život.

Reči sada već vremenski dalekog hita iz 1987. godine koji je Toma Zdravković otpevao nestvarno lepim glasom pravo iz srca odzvanjaju i danas.

“Umoran sam od života, umoran sam od kafana, umorno je srce moje, umorno, jer na njemu leži rana dugo već, stare rane iz mladosti što su ostale.

Zatvorite sve kafane, nek se moja duša smiri, da zalečim srcu rane što me bole, da ne slušam violinu, niti onu pesmu njenu, što je nekad meni pevala.

Hej kafano muko, hej živote moja tugo. Hej kafano muko, hej živote moja tugo”…

Svet sve više podseća na jednu veliku “kafanu” koja ne nudi ništa osim tuge i bola. Nudi uglavnom samo lažnu utehu.

Zraci radosti brzo zalaze na horizontu života mnogih jer po pravilu sve što je lepo izgleda da kratko traje, ali se dugo pamti.

Ljudi “natapaju” dušu “pićima” koje “barmeni” ovog sveta dele kao privlačne koktele sa kišobrančićem od limuna, koji služi kao dekoracija prevare koja se krije u čaši. Ta “čaša” ima sastojak koji pomaže da se ublaži bol, pospeši zaborav, ali ne nudi trajno rešenje.

Ljudi su postali umorni od života, od “violina” koje sviraju lažnu melodiju; umorni od površnih ljubavi i lažnih prijateljstava.

Koje rešenje nudi ovaj svet savremenom čoveku kad ideologija istog počiva na nekoj vrsti prevare i beloj laži?

Suočavanje sa istinom je bolan proces, ali to je jedini pravi put do smisla i mira.

Ljudi su skloni da svakom putu koji izgrade daju naziv po nekoj bitnoj osobi koja je obeležila život jedne države ili društva.

Da li postoji neki put koji vodi do istine, put koji nas oslobađa bolesti, tuge, bola, patnji, smrti u nekom momentu?

Isus Hristos je jedina ličnost koja je ikada rekla za sebe da je : “Put, istina i život”. Sve bi to bila prazna reč da je nije potvrdio svojim vaskrsenjem iz mrtvih. Njegov prazan grob ispunjava naša srca nadom da ovaj život nije sve što ćemo proživeti.

Autor:  Darko Rašeta