Miomi predstavljaju benigne tumore misicnog tkiva materice. Retko prelaze u malignitet u svega 0,7%, a ako predje onda je jedan od najmalignijih tumora tzv sarkom. Prisutni se nalaze u telu mišićnog sloja materice za razliku od polipa koji su izrasline na sluzokozi materice ili cista koje se najcesce nalaze na jajnicima.
Mogu se nalaziti na vise mesta, spolja (perimetrijum), u samom tkivu materice misicnom (miometrijum) i unutrasnjem tkivu materice (endometrijum) i mogu biti razlicitih velicina.
Miom u endometrijumu predstavlja cvoric koji deformise kavum materice i koji se lako moze videti histeroskopom. Histeroskop najpreciznije sagledava promene u unutrasnjosti materice pa i miome. I najprecizniji vid skidanja mioma je histeroskopskim putem.
Obicno se slucajno otkrivaju jer u pocetku ne daju nikakve bolove i nemaju nikakvu simptomatologiju zato je bitno na vreme ih ultrazvukom primetiti sto se postize redovnim ginekoloskim pregledima. Uglavnom su neadekvatno lečeni što je jako opasno jer mogu dovesti do steriliteta i do komplikacija u trudnoći.
Veliki broj žena nema nikakvih simtoma. Ali onda kad se jave, najčešći simptomi su:
- Neuredna krvarenja
- Pritisak u donjim partijama trbuha i maloj karlici
- Bol
- Prerastegnutost trbuha
- Spontani pobačaji i ostali simptomi vezani za trudnoću
- Sterilitet
U slučaju njihovog brzog rasta, unutar samog mioma može doći do nekroze tkiva koja je praćena burnom simptomatologijom, jakim bolovima, poremećajima u laboratorijskim parametrima i u tom slučaju zahteva hitnu i neodložnu hiruršku intervenciju. Da li je miom za operaciju zavisi od vise faktora: njegove velicine, lokalizacije, broja miomatoznih čvorića i starosti pacijenta.
Miomi se najacesce javljaju kod zena u reproduktivnom periodu jer su estrogen zavisni i tad najbrze rastu. Javljaju se kod gojaznih zena jer dolazi do konverzije hormona u estrogene i kod nuli para, kod zena kje nisu radjale. Takođe, nije retko da se ovakav problem javi i kod mlađih žena.
Do današnjeg dana nije utvrđen tačan uzrok nastanka mioma, ali se zna da nastaje kao posledica produkcije hormona estrogena, tako da miomi najčešće rastu tokom fertilnog perioda žene. To upućuje na činjenicu i da su nerađanje i nedojenje faktori rizika za stvaranje mioma. Ovi rizici se smanjuju sa svakom trudnoćom i dojenjem. Veći rizik odnosno veću verovatnoću za stvaranje mioma imaju žene koje nisu rađale i gojazne žene. Rast mioma je prisutan uglavnom do menopauze i po brzini rasta može značajno varirati od pacijenta do pacijenta.
Pacijentkinje često imaju pozitivnu porodičnu anamnezu za miome materice, što ukazuje na genetsku osnovu i nasleđivanje sklonosti za stvaranje mioma. Posle menopauze se rast zaustavlja i od tada počinje da se smanjuje.
Posebne probleme izazivaju u periodu posle 40-te godine pacijenkinje tj u periodu premenopauze jer mogu da se udruze sa neurednim krvarenjima koja su karekteristicna za perimenopauzu.
Sve vrste mioma nastaju iz dve grupe tkiva, to su ili mišićna ili vezivna tkiva. Ono što određuje tip mioma jeste primarni sastav tumora. Veličina im varira od zrna pirinča do dimenzija veće lubenice, kada ispunjava celu trbušnu duplju. U ekstremnim slučajevima može u težini dostići i 30kg.
Ako kod njega dominiraju mišićna vlakna, u pitanju je miom. Ako dominiraju vezivna vlakna koja su pomešana sa mišićnim, onda je u pitanju fibroid. Ako dominiraju isključivo vezivna vlakna, onda je u pitanju fibrom
Mogu biti solitarni znaci po jedan i kod zena posle 40 godina mogu porasti do poprilicno velikih dimenzija i nekad ih moze biti 10 ili 12 komada na samoj materici. Iako u pocetku ne daju nikakve simptome ukoliko se nalaze blizu rogova materice gde se jajovovodi ulivaju u samu matericu mogu predstavljati problem za samo zacece i mogu dovesti pacijentkinju do steriliteta. U slucaju da se nalaze u kavumu unutar materice ili blizu jajovoda mogu se odstanjivati histeroskopskim putem.
U slucaju da se ne dijagnostikuju na vreme, ili da je nastalo vise mioma, oni se najefikasnije uklanjaju hiruskim putem kao i kad daju sipmtomatologiju u smislu pojacanih vaginalnih krvarenja,obilnih i produzenih menstruacija. Mogu se javiti simptomi zbog pritiska koje vrse na susedne organe,a to su organi koji su blizu materici: debelo crevo,rektum, besika,sigmoidni kolon i ureteri.
Izbor lečenja mioma ne zavisi samo od veličine i lokacije mioma, već na izbor terapije utiču i faktori kao što su: starost pacijentkinje, tegobe koje pacijentkinja oseća, broj prethodnih porođaja, planirane buduće trudnoće ili postojeća. Prati se prokrvljenost mioma jer nisu svi miomi isti neki stagniraju koji se prate mesecima i godinama a postoje i oni koji rastu vrlo brzo pa se prema tome i odredjuje terapija.
Postoje u novije vreme odredjene grupe terapija koje ukljucuju vrste lekova koji su davani za lecenje mioma,ali praksa je pokazala da nisu toliko efikasne pa se odustalo od terapija tabletama za smanjivanje mioma. Pokazalo se da je ova vrsta terapije efikasna samo u smislu smanjivanju krvarenja koje sa javlja kao posledica postojanja mioma. Ali da u isto vreme nije efikasna u smanjivanju veličine samih mioma. Na sve to, ovaj tip lečenja se ispostavilo da nije ni malo jeftin.
Način lečenja mioma na kraju zavisi i od afiniteta same pacijentkinje ka odredjenoj vrsti terapije.
Najbolja, suverena terapija je hiruska terapija kad miomi daju simptome. Ovaj način lečenja se primenjuje ukoliko je miom veliki i ako je prouzrokovao razne komplikacije kod pacijenta. Kod hirurškog načina lečenja u zavisnosti da li pacijentkinja želi još dece se može odstraniti samo miom ili cela materica. I sam hirurški pristup može biti različit od slučaja do slučaja i to: otvorena abdominalna hirurgija, vaginalna hirurgija, laparoskopija ili histeroskopija.
Više o miomima možete pročitati na ovoj stranici.
U svim ovim odlukama naravno da je iskustvo lekara za izvodjenje bilo koje od pomenutih hirurških intervencija jedan od najbitnijih faktora odlučujućih za izbor najsigurnijeg i najefikasnijeg načina lečenja pacijenta.
Morate biti prijavljeni da biste ostavili komentar.